Design a site like this with WordPress.com
Get started

Dodatak jednoj groznici subotnje večeri

Čudno je to sa mnom. Frajeri, eto muškarci, reći će grudi. Dupe. Duge noge.Šta ja znam…Meni su, eto, ruke. Lijepe, ženske ruke. I usne. Eh, usne. Da zagrli, da želi zagrliti. I da poljubi, da želi taj poljubac kao što i ja želim. Hja…Izletimo večeras. Dva stara druga i ja. Oni tekmu, ja baš i ne pratim. I hajd, tekma gotova, hajmo još negdje piće. I ok, odemo. Svira neki bend, ima raje. I žena. U Pubu uvijek bude žena, finih, ozbiljnih. I ja jesam lik, nisam ja lijep, nisam neki ulov. Al vazda čudan, smušen, zarastao, brada i kosa..i ok, naučio sam ja tako godinama. S ženama. I hajd, gledam tu raju. U Pubu. I žene. Kontam, ništa se nije promjenilo. Ima glavonja, delegata, bildera, s urednim bradama i preurednom garderobom.  Uz njih su žene. Napucane, sise, šminka, sve. To tako ide. I nisam ja paćenik, zavidni, ljubomorni. Ma jok. Mene su vazda privlačile ruke, osmijeh, usne, maniri. I ima, srećom, mnogo žena takvih. Ima i dalje. Biće joj zanimljiv neko drukčiji. Eto, ja recimo. Ne moram ja. Ali, ima još ovakvih. I mi se prepoznamo, tako u masi, u nekoj gužvi, gdje god. Privuku se. Slični sličnim. Tako to ide, godinama.
Ne. Nisam ja vidio neku. Niti sam viđen od neke večeras. Možda i jesam, no nisam to skontao. Htio sam samo reći..za usne, za osmijeh, za muziku koju sluša, za pokrete, za manire..Izvinite, imate vi zahtjeve, prohtjeve, snove. Imam i ja. I ako ništa, kad budem odlazio jednog dana, znaću da sam bio ili sam želio biti samo s pravim ženama. Sa ženama koje sam želio ljubiti, koje sam želio zagrliti. Sa ženama s kojima sam želio biti.

Sliding doors

Niko nikada ne očekuje špansku inkviziciju. Tačno. Montipajtonovski s(i)urovo. Ali, tačno. Ne znam kako ranije nisam gledao ovaj film. O vratima metroa, o momentu ili momentima koji promijene ili će tek promijeniti naše živote. Film o kraju, ali i o početku. O odlukama, o svim mogućim znakovima koje usput primjetimo ili ne, na ulici, na poslu..o svim tim znakovima, drugim ljudima nebitnim, a nama života važnim, koji nas usmjere gdje treba ili zbog njih totalno zalutamo. I hoćemo li lijevo? Ili ćemo desno? Možda s posla svratiti na piće? Ili ćemo pravo kući, naći neki film? Ili ćemo…ili ćemo nešto skroz četvrto, peto? Ne znam kako ranije nisam naletio na ovaj film. Možda i jesam. Možda sam pomislio, super, čim se raspremim taj ću večeras odgledati. Pa me prenijelo. I nisam. Tako, valjda, trebalo biti. Kažu, suđeno bilo. Ako ima išta sudbina sa, eto, vratima metroa ili sa kretenom s kojim živite ili ženom koja vas ne voli ili ju ne volite. Ako ima išta sudbina sa, eto, našim odlukama. Sa svim odlukama koje svakodnevno donosimo. Od najsitnijih, najbezazlenijih. Pa do krucijalnih, najbitnijih. U biti, sve su jako bitne. Suđeno ili ne, sudbina ili ne, jako je bitno dal’ ćemo lijevo ili desno, hoćemo li potrčati za trolejbusom ili sačekati drugi. I naravno da niko nikad ne očekuje špansku inkviziciju. Svi mi očekujemo samo dobre ili lijepe stvari. Kada uđemo već u taj metro ili u trolejbus za kojim smo potrčali? Pa da, stigli smo. I stići ćemo. To svi ili bar većina nas pomisli. A možda…a možda tek treba da odemo? Pa da se tek poslije vraćamo i da stižemo sve ono što nam je izmaklo. Ili promaklo.

Put do srca Sunca

Svi mi želimo. Nešto. Nekog. Po našoj mjeri, onako kako smo si zacrtali. I kao ne odstupamo ni pedlja, samo tako želimo. Ok. Ali, kada nešto ili nekog želimo, ne uzimamo u obzir želje tog nečeg drugog, tog nekog drugog. Ili uzimamo, ali samo deklarativno. Ok, opet. Tako to među ljudima fercera. Ja? Ja takođe želim. I nešto. I svašta. I nekog. I znam da sam i ja bio tvrd, samo tako i samo onu po mojoj mjeri. Godinama. Uporno. Pa sam, ipak, u jednom trenutku shvatio. Put do srca Sunca mi je priroda pokazala. Planine, šume, rijeke, visoravni…Ne ljudi, niti neka žena, već priroda. Daj mi, pruži mi, daću sebe, pružiću i ja svoje ruke. Skroz. Jako. Srcem cijelim. I da…Želim ja i dalje. Želim svašta. Želim nekog pored. Put do srca Sunca kreće iz nas samih. Pa usput ćemo dobiti društvo. Sigurno da hoćemo. Kad je srce čisto, putovanje nas čeka. Lijepo. U najljepšem društvu.

Ako ikada zaboravim

Ostaće nešto. Možda neki šal, iz jedne zimske noći. Ili čvrst zagrljaj, jednom u jednom parku. Ili par pisama, u nekoj ladici u potkrovlju. Ili fotografija, skrivana od tuđih očiju. Ili…Ako ikada zaboravim, ako se to nekako desi. Ostaće tada tebi. I moj šal. I trag zagrljaja mog. I poneko pismo moje. Pa i fotografija, sve blijeđa, a opet sve jasnija. Evo, kažem ti sada. Dok te još ne znam. Evo, nudim ti. Sve. Sve, osim zaborava. Ako se zaborav desi, to značiće da više nisam tu. Al’ biće moj šal, još od jedne zimske noći. Biće i pisma moja, skrivena negdje u potkrovlju. Ostaće ti moji zagrljaji, poput vjetra na visoravni ostaće moji dodiri. Biće i fotografije, čuvane od tuđih, a sačuvane samo za tvoje oči. Eto, to ti nudim. Sve. Sve, a još te ne znam. Ili znam. Kako god. Ali, to ti nudim. Sve, osim zaborava.

Povučem se. Ponekad.

A nalete dani. Zatvorim se. Povučem se, ponekad. Uz tv, uz knjige, ležim, spavam..Jutrom kafu srknem, odem sam. Nalete takvi dani. Da ne bih smarao druge, da im ne bih negativnu energiju donosio…eto, osamim se. I ok. To mi godi, resetujem se. I vratim se poslije takvih dana. Vratim se među ljude. Mislim…mislim da to svi rade, neko ovako, neko onako. Al’ eto…Ja volim kad me ljudi skontaju, kada me ne peglaju zbog toga. Skontaju da su mi naletili oni dani. I da me neće biti par dana. Možda im neko kaže da su me vidjeli. Negdje u šetnji. Negdje za šankom, u nekom pubu. No, oni znaju da sam ok. Sve je ok. Samo mi naletio period. I godi mi biti sam.

Cool

Pa, grlite. Volite. Bez zadrške, bez kalkulacije. Ljubite. Jako. Najjače, kao da je sudnji dan sutra. Uvijek je…uvijek je bolje voliti i biti voljen, pa makar i za jednu noć. Nego nikako. Cool je, rekli bi danas. Cool je to imati, cool je to osjetiti. Bar jednom u životu zadrhtati uz nekog ili blizu nekog. Bar jednom, a da ne govorim o duže. Pa kako god da vas vjetrovi ponesu i odnesu, vi ćete uvijek znati. Da ste volili i da ste bili voljeni.

Čarolija

Spomenem često stripove, SF junake. Tako sam odrastao, tako i sanjario. I ok, ovaj i ovakav svijet nije, naravno, dao mogućnost da živim takve snove, da budem dio takvih čudesa. Ali, ovaj svijet, ova planeta, ova Bosna i ova Hercegovina, dali su mi čaroliju. Dali su mi planine. Ne samo meni. Ali, eto i meni. I živim ja te čarolije, gore kad se ispenjem. Pa gledam oko sebe. Gledam tu ljepotu. I ne mogu se oteti dojmu goleme sreće i golemog zadovoljstva. Dok me bude grabiću dio te čarolije za sebe, grliti ju, čarolije koju samo priroda može podariti. Jako. Najjače.